Tražite li mesto pored prozora dok putujete?
Koliko vam je važan pogled van kocke u kojoj živimo, dišemo, jedemo, radimo, spavamo..?
Iako verujem da ima ljudi koje unutrašnjost savršeno drži na okupu, znam da ima i nas spremnih da pobegnemo od teskobe koja se obija o zidove.
Zidovi su za mene uvek bili ograničavajući, oni dele ljude, pregrađuju, ograđuju… Mojim je željama bio potreban taj otvor u zidu, neophodan da uđu sveže misli, da čujem trepet ideja, kaplje inspiracije. O vratima, i mogućnostima koje su vrata nudila, pričaćemo tek, ali sa prozorima je drugačije… Prisna vezanost za taj otvor dozvoljavala mi je da odlučim da se ne pomerim, a da putujem.
Široki sims na niskom prozoru još u vrtiću, bio je moj beg u neka bajkovita mesta. Otvoren prozor na planini i duboki udah, činio me svežom kao posle hladne čaše vode.
Nedavno sam u razgovoru saznala da se, gledano kroz vizir psihologije, naša emotivna kretanja, kada su balansu, naša duhovna lelujanja kada se dobro osećamo, zapravo nalaze unutar zone njima zvanog, meni znanog – prozora. Sve što je iznad tog prozora, pretvara to lagano, udobno levitiranje u nervozno titranje, u bockanje anksioznosti, ubrzava nas tako i toliko da žureći pred vremenom, gubimo sadašnji trenutak, onaj koji nam je jedino dostupan. Spuštanje ispod prozora, guta naše današnje vreme, vraćajući nas u prošlost, vezujući nas korenjem korova depresije, sputavajući naše življenje toliko i tako, da se jedino raspetljavanjem tog korenja i možemo baviti.
Svako od nas zna šta čini da izađemo iz tog prozora, ali je važno zauvek u očima zadržati nit svetlosti koja nam pokazuje kuda se možemo vratiti. Sesti na široki, udobni sims, pustiti svoje ideje da odu što dalje, ne okivati ih rešetkama da ne bi svoju slobodu tražile tamo gde je zasigurno nema – iznad ili ispod prozora.
Šta vas može naterati da skliznete s prozora i koja vas to nit svetlosti vraća? 🖼️✨
