Kako otplesati tugu?
“Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je.” Kritičari su govorili da je to igra sa smrću, Andrić je rekao da je to Askina igra za život. I zaista, Aska je svaku svoju ćeliju punila nadom, onda kada je strah preplavljivao njeno biće.
Kada se pomene igra, čini se da je sreća njen neodvojivi koren. Posečemo li taj koren, većina će pasti, poleći po tvrdoj zemlji, i tugu, strah, jad, tek tada uočavamo. Ali šta je sa onim strahovima i tugama, sa onim dertom sa kojim se živi dok je koren još čvrst i vitalan? I zašto ples ne bi bio odgovor, ako se i krošnje njišu kad jaki vetrovi duvaju? Ako se i talasi ljuljaju kad je bura?
“Igra je najplemenitija od svih veština, jedina kod koje se služimo isključivo svojim rođenim telom”, opet piše Andrić. To telo se ponekad zamrzne, duša se stegne, pa odrveni, pa ni tuga ne može iz nje da se istoči. Takva duša niti daje, niti šta u sebe može primiti. Ali dušu otvorenu, ni tuga, ni strah ne mogu udaviti. Ona stoji široka i razapeta kao obala, pa što je zapljusne, niz nju se slije, ali je zrna toga što za talasom ostane, svaki put izrezbare u novo delo. Takva je duša puna brazdi, jer se dala, jer je živela, jer će se u umetnost pretvoriti.
Nedavno sam gledala ženu kako igra Zeimbekiko. To je grčki ples za koji ne postoje pravila, ne postoje koraci, to je ples tuge, bola, onog najdubljeg i najličnijeg u nama, ples koji se igra za dušu, zbog duše. Grci Zeimbekiko igraju zbog svega što ih boli. Polako, teško, jako, katarzično. Bol sa kolektivnih gubitaka, ostavio je senke i tragove i na pojedincu, pa Grci igraju zbog Konstantinopolja, zbog tragičnih pogubljenja u Maloj Aziji, zbog uništene velelepne Smirne, ali i zbog onih koji više nisu sa njima. Majka igra za svoje izgubljeno dete. Čovek za izgubljenog brata. Žena za izgubljenog čoveka. Ta žena, igrala je između svetova. Tog sveta u kome je neko koga ona voli, svog u kome traži bar procep do tog sledećeg. Ta žena je iz svog tela izlivala pokrete, istežući svoju fasciju, uvijajući je i cedeći tako da i se istoči sve što je boli. Metronom njenog tela bio je samo bat duše.
Zeimbekiko se ne može naučiti. Taj sevdah nosimo u sebi, otplesale su ga duše naših predaka ili nisu, pa kako se kome zalomilo. Nekada su Zeimbekiko igrali samo muškarci. Danas ga sa velikom strašću, i još jačim udarcima emocija igraju i žene. Nekada, tek tada njihove duše dišu…
“Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti.”
Biste li plesali vašu tugu? Biste li se usudili da igrate pod naletima suza?
