Životi dečaka neretko su već na početku žigosani rečenicama: “Dečaci ne treba da plaču!”, “Vidi kakav si, mamina maza…”
Životi devojčica zatamnjeni onim: “Kako si ružna kad plačeš!”
A zašto nam je toliko teško da prihvatamo onaj iskren plač, koji za cilj ima da izlije pravu emociju, da je otpusti, da tako lako kvarljiva ne zahvati sve one emocije koje uz nju stoje?
Na Balkanu naročito, “pravi” život dečaka počinjao je onda kada “očvrsne”. To očvršćavanje, zapravo je predstavljalo gomilu zaleđenih osećanja, neispoljenih, zabranjenih. O “muškim suzama” se mnogo i sa ponosom govorilo kao o tvrdim, jakim, teškim. A šta je ispod tih suza stajalo? Neotopive sante leda. One koje su zaustavljale i dobro pored lošeg, pritiskale tako da je čitavo telo od tih žuljeva bolelo. A onda se taj bol, tako živ, jak i konstantan, prenosio na potomke kroz buku, viku, kroz udarce, nervozu, probijajući se kroz pukotine neviđenog, nezadovoljenog, nedovoljno saslušanog deteta, bića, onog koji mora biti na okupu čak i kad bi se raspao, onog koji mora ostati jak, čak i kada bi ga slabost, mekota, učinila izdržljivijim. Izbijajući iz tih procepa, mlazevi tuge, povređenosti, postajali su još intenzivniji, pa su, izlivajući se na ono sledeće koleno, pravili čeličnu Prokrustovu postelju i za njega.
Kako da muško plače? Žene su bile te koje plaču, ali su čak i one morale ukalupiti svoje suze. Plakalo se kad je red, naricalo, uglavnom nad tuđim bolom, ali su se mnoge lične tuge i suze morale otkotrljati niz grlo, pravo u srce. Tu bi se taložile vekovima, sastavljene od udaraca, poniženja, bolnih reči. Tu bi krojile šablone ponašanja, prihvatljivosti, mere da se na tuđ dlan stane i već uz prve kapi mleka ih prenosile svojim kćerima, unukama.
Čak i danas iskrena emocija, u okolini izaziva samo potrebu da se njeno izražavanje što pre zaustavi. Čak i danas, ili još više danas, kada društvo nameće standarde večito nasmejanih lica, ranjivost, otvorenost, emotivnost, žigosane su kao slabosti. Paradoksalno, manipulativni plač izgovara se snalažljivošću.
Prvo što kažemo onome koji plače je: “Nemoj da plačeš.” A zašto? Zato što ne umemo da se nosimo sa sopstvenim emocijama onda kada neko pokaže svoje. Zatrpavamo ih rečima, racionalnim objašnjenjima.
Dan je da se podsetimo i probamo da normalizujemo plač. I ranjivost. Da ih stavimo iznad grubosti i hrabrosti, jačine. Jer ono što je u nama tako stameno, zaledilo se onda kada sopstvenom snagom nismo mogli da ga otopimo. Ono što je u nama tvrdo, okamenilo se jer je previše bolelo.
Danas jeste Svetski dan mentalnog zdravlja. Ali probajmo da svojim tihim empatičnim prisustvom, bez deljenja saveta i instant rešenja, bez kritika i komentara koji za cilj imaju da prekinu bilo koju emociju, probajmo da samo budemo tu. Za sve one koji plaču. Možda se i nama posreći, pa otopimo te suze unutar sebe i isplačemo ih. Da bismo se posle zajedno smejali.
“Duševne rane su ne vide, ali su podjednako bolne i stvarne kao fizičke.”
