Uvek mi kiša napravi akvarel od onoga što je bilo i spere prašinu sa želja za onim čega može biti. Tako natopljene želje pretegnu nad doživljenim, pa žuljaju. Tada me zabole brige svega, pa bih da budem nešto drugo, sve drugo, da budem negde drugde, svuda drugde, da crtam stvarnost nekako drugačije. Čim se privuče siva, nestane letnje glave u oblacima i zimske nedoumice krenu da se provlače po uglovima svesti…
Od koje kore hleba u životu smo dovoljno siti, do kojih daljina smo videli sve, do koliko reči smo sve saznali? Smemo li osećati sreću, ako u njoj spava bar jedno zrno nesreće, makar i tuđe? Imamo li pravo biti nesrećni dok drugi nisu? Je li za osudu želeti dalje i više? Ako nam je dato malo, kako znati da je malo, kad uvek ima onih kojima je dato jos manje?
