Već u prvim mesecima u kojima se sunce oseti na obrazima kao toplo umivanje, moji bi roditelji premeštali naš porodični život na terasu. Tom sam se periodu radovala koliko zbog toga što sam svaki obed doživljavala kao piknik (i mnogo više uživala u bavljenju hranom i okolinom, nego u samom jedenju), koliko zbog toga što se u nastavku naše terase nalazi ploča, koju i doslovno tako zovemo, a na koju se tada selio moj život.
Ploča je izdignuta iznad komšijskih krovova, sa nje se pruža pogled na gusto načičkane kuće, ili na nebo i samo nebo ako se legne na topao beton. Ta je ploča bila mesto na kome su se u dnevnim sanjarenjima i noćnim maštanjima topile moje misli, uranjale moje želje. Tu sam, u jednom njenom kraju nad kojim se nadvijala grana stogodišnjeg duda, u hladu, spremala ispite, ponavljajući gradivo kroz mrmljanje ustima punim dudinja. U pauzama bih se premeštala na sunčani deo ploče, hodala bosa dok pecka vreli beton, prala ulepljene prste ugrejanom vodom iz creva. Čašu sa maminom limunadom i činiju sa ćaletovim velikim kriškama lubenice spuštala bih pored sebe na beton, razmišljajući kako je ploča uvek divno čista od kiše i sunca i kako samo ptice i ja koristimo privilegiju tog našeg ličnog raja.
Najlepše je, ipak, bilo pred sam kraj dana, kada se vetrovi sa planine ukrste sa vetrovima iz grada, jedni nose cigansku muziku i trube, drugi mirise lekovitog bilja i cvetnih bašti. Iza oštrih vrhova Besne kobile tada gotovo dramatično kreće da izlazi Mesec, a grad treperi u mraku, poda mnom. Kao Bulgakova Margarita letele bi tada moje misli iznad tih svetala voajerski zavirujući u tuđe pokrete, tuđe p(r)ovode, tuđa razmišljanja. A kad bih se toga zasitila, kad bih se prejela tuđih dela, srećna što je to samo uobrazilja, što sam sama, što nisam okružena bučnim i drčnim besmislom, disala bih sve dublje, do potiljka i dna stomaka i sa izdahom se opet spuštala na topao beton. Ležeći okrenuta ka nebu, jedino što je mom vidu bilo dostupno jeste ta tepsija puna svetlucavih iskri, prostranstvo što te ljulja i kad si nepomičan, zvezdolika svetla koja ti ometaju ravnotežu vukući te, u čiji se oblik i moj položaj uklapao. Mogla sam tada biti deo velike nebeske slagalice, nebitan, utapajuć, mikroskopski primetan, ali deo. Te letove prekidao je poziv na večeru.
Spuštanje nije išlo lako, ali sve što je oko mene stajalo, pozivalo se na trenutak sada i prostor ovde. Cveće koje još jače miriše uveče, na stolu postavljen beli stolnjak, rustični braon tanjiri od grube keramike, veliki režnjevi paradajza i kriške krastavca, tvrdi sir i hleb.
Ujutru, taj miris nadvladava miris sveže opranog veša koji se vijori na žicama iznad uvek vetrovite ploče, čineći da izgleda da se svi mi iz kuće predajemo nečemu, valjda toj letnjoj slobodi, opijenosti vazduhom i suncem, da dobrovoljno podižemo bele zastave.
I danas, pogled na čist veš koji leluja na vetru, okačen na čvrsto vezanu dugačku žicu, u meni budi osećaj mira i spokojstva…
