Danima stoji taj divlji suncokret, jalov i lep, bez roda kao svrhe, na stolu, žut kao kosa devojčice koja ga je brala, i svaki put kad ga pogledam podseti me na njen osmeh, na leto koje prolazi, na zarobljeno sunce u vazi kao nadoknadu za sve duža odsustva onog pravog. Takav, nesputan, prospe svakog dana pomalo polena po crnom stolu koji štrajkuje ako nije savršeno obrisan i stavlja mi pod nos svaku tačku. Danas, posle dubokog udaha da oduvam tu zlatnu prašinu sa stola, samo sam lagano vazduh poslala napolje kroz nos, shativši koliko je lepo to što vidim pred sobom i koliko bi devojčica koja je brala taj suncokret lako te žute tačkice na crnom pretvorila u čarobni prah.
Bez namere da bistrim o popularnoj psihologiji (jer, psihologija jeste ozbiljna nauka da bi se izražavala frazama i pričama kako treba da sačuvamo dete u sebi), pitam se, nad sobom samom, glancam li ja to svoj život do usijanja i zašto mi toliko smeta prašina, moja, životna. U nameri da otpočnem ovaj blog koji bi udomljavao fenomene koji bi da nam pošećere dan, sprečavala me je misao o uzaludnosti, o mogućim nesavršenostima, o poteškoćama… Sada mislim da bi to moglo biti mesto na kome bismo svi prosipali svoju zlatnu prašinu. Neće biti glancanja, a svako od vas će biti dobrodošao da svoja provetravanja misli, uređivanja dana, aranžiranja meseci i godina, podeli sa ostalima na započetu temu.
Dakle, koje to nesavršenosti umeju da zaslade vaš život?
