Vrata, izrezana u zidovima koji razdvajaju, uz prozore, oduvek su u meni budila osećaj titranja pred novom mogućnošću.
Vrata biblioteka, čuvari znanja, vrata nepoznatih zgrada, novih mesta na koje bih prvi put dolazila, ostajala su urezana u moje sećanje toliko, da ih neodvojivo vezujem za sve što me iza tih vrata čekalo. Pritisak na kvaku, metalnu, oblu tanku, ili rezbarenu, izlivenu, tešku, u sekundi bi u mojoj glavi pisao ekspoziciju za ono što sledi. Zauvek ću osećati blago uzbuđenje dok budem prolazila kraj nekih vrata na Dorćolu, čak i kada znam da preko njihovog praga neću preći.
Razmišljajući o tome da li i drugi ljudi predgovore svojih sećanja vezuju za otključane brave nekih vrata, Vladan Desnica i njegov detaljni opis kvake – staklene ručice u obliku jabuke kroz koju prolazi svetlost da bi se ogledala u očima jednog dečaka, iznova mi se učinio još bližim! Iz te magije detinjstva i svetlucajućih mehurića zarobljenih u staklu, neki mi je vrag lako povukao misli ka ivici ambisa u čijem mraku čuči pitanje: “Jesam li prava vrata otvarala?”
Zatvoreno je mesto na kome sam nekada često grejala ruke o šolju čaja, negde u gradu, negde na Bulevaru, mesto koje se zvalo kao Čudo. Ništa čudno u tom Čudu, ni prozor koji gleda na jedno ništa, ni luster koji visi naopačke, ni stepenište kojim se ne penje, ni vrata koja ne vode nikuda. Obojeni kao da obećavaju velika otkrića, ti su otvori ostali zatvoreni za sva naša iščekivanja.
Nemamo li svi mi u sebi baš poneka takva vrata? Imamo li ključeve za sve delove naše duše, ili nešto ipak ostaje zatvoreno, kao da je iza njega zid?
Važno je da čak i takva vrata, zaključana vrata, probamo da otvorimo. Dovoljno je da uživamo samo u trenutku iščekivanja i držanja te kvake u rukama. Da uvidimo na kojim se mestima drvo pohabalo, farba oljuštila, pokazujući duhovnu, moralnu visinu ljudi koji su u našoj duši gostovali.
U gradu još ima boja.
U nama još ima boja.
I vrata.
I mogućnosti.
