Nedaleko od mora, ali ipak u kontinentalnom delu, na Halkidikiju, nalazi se selo Metagici. Obično, dom smo na odmoru, odvojiti se od priobalskog dela budi u čoveku osećaj sitne izdaje bez znanja da li je razlog za to kratkotrajno napuštanje dovoljno vredan. Ovaj jeste bio. Do sela se dolazi valovitim putem delimično okruženim borovom šumom, a onda obično iza krivine, gde se ni ne očekuje, pogled se prospe preko pastelno sivo-zelenih maslinjaka, pokošenih zlatnih livada i visokih mirišljavih kiparisa. Ram za te gusto zamešane boje je svetlucavo i akvarelski lako plavetnilo mora. Čini se da je Mediteran pod opsadom tih po divoti sličnih predela, od Italije, do Grčke.

Već na ulazu u selo oseti se miris mešavine orijentalne i mediteranske kuhinje. Sve što se tu skuvalo, ispeklo, kroz kazan istočilo, zamirisalo, sve je u tom selu i nastalo. Na ulazu u tavernu, loza, sorte klimatarija. U taverni lokalci, nešto “tvrđi” od priobalnih Grka, al’ svikli na turiste koji bi na nepcima da osete Grčku i uši napune tonovima buzukija. Uzo domaći, masnjikav, punog mirisa, klizi niz grlo i čini da sam povratak, dok se pokoji zrak sunca još grčevito drži neba i bori da se ne utopi među planine, deluje kao neočekivano darovani suvenir, slika svesna svoje lepote koja zauzima mesto u pregradama uspomena, pa se širi, gnjezdi i treperi, kako bi nas uvek podsećala zašto se Grčkoj treba vratiti. ☀️🍇🍯