Jesu li dvoje porodica?
Jedno od pitanja koja u grlu stoje neizrečena, jeste i ovo: “Jesu li dvoje porodica?”
Kad god sam poželela da pred nekim tu knedlu otkotrljam, sačekali bi me argumenti “lako je vama” i “videćeš ti kad…” I baš sada, u vremenu kada gledam ono čime mi se pretilo, i dalje osećam to neizgovoreno pitanje, kao potvrdu onoga da što jesam ranije mislila, sada sam domislila. Taman kad mi se činilo da je to pitanje možda i našlo svoj odgovor, da se nekako umekšalo, pa više i ne žulja baš jednako, sretnem nju, u svojim kasnim tridesetim, visoku kao i njene misli i osećanja, zrelu, a još uvek mladu. Kaže, bila je kod lekara. Kaže, lekar ju je pitao da li želi još dece. Kaže, odgovorila je da ne želi. Kaže, lekar joj je rekao: “To se nikada ne zna, zamisli sretneš nekog prelepog zgodnog muškarca na ulici!”
Taj komentar toliko se sapleo o sva njena ubeđenja, verovanja, o sve ono što ima i što je sticala, da joj se činilo da bi joj bilo gadno i rukama ga baciti u emotivni otpad, volela bih da ga je iz svojih misli počistila metlom, oštrom i prljavom. U tom trenutku, uspela je da izgovori samo: “Ja takvog imam kod kuće.”
Taj kukičasti ubod, ta udica, iz mog grla izvukla je čep psovke, na čijoj je poleđini pisalo: “Odakle mu pravo?!” Pre par godina, i sama sam od lekarke dobila komentar: “Dosta sam te gledala, sada neka te malo muž gleda, ionako ne znate šta ćete s vremenom kad nemate dece…” Moj lift misli u tom trenutku se zaustavio od šoka, ali su noge krenule ka izlazu, obećavajući da se više neće vratiti tu, nikada.
Deca kao jedina validacija života. Deca koja se broje. Deca koja se umeću u tuđe živote. Deca koja se sažaljevaju jer neće imati rođenog brata/sestru. Deca kao postignuće. Deca kao skor na tabli. Deca kao skup aksesoar. Deca kao mamac. Deca kao sve ono što bi jedna žena morala dostići i postići da bi se ženom računala. Deca na ponos muškarcu. Deca kao ulaznica za vaš nos u bioskop tuđeg života. Deca kao sve ono što ne bi trebalo da budu. Deca koja bi samo trebalo da budu svoja i srećna.
Kaže, osećala se na toliko nivoa omalovaženo: kao žena – kao da traži rasplodnog bika i kao da svoju ljubav nije čekala celog života, gradeći marljivo taj odnos bliskosti, poštovanja, prihvatanja; kao inteligentno i obrazovano biće – poistovećivanjem njenog mentalnog sklopa sa mentalnim sklopom osobe kojoj bi bio važan samo fizički izgled; kao majka – kao da “ulaganje” svega (ljubavi, pažnje, brige, radosti, igre…) u jedno dete nije dovoljno, kao da moramo da se umnožimo, da bismo se u toj matematici života uopšte računali.
Pre par godina, pitala sam se upravo – mora li 1 + 1 da bude = 3 (ili bar 3) da bi naš životni saldo bio pozitivan. Ko je uopšte pozvan da naše vreme validira decom i angažovanjem oko iste? Moramo li svi imati iste brojke na semaforu da bismo bili porodica?
I tada, i sada, kada moj semafor jeste dodao +1, znam i znala sam su jedino što ću zbrajati trenuci sreće, radosti, ljubavi i jedino što ću oduzimati od sećanja, oni ne tako blistavi momenti. Naše je vreme puno i potpuno bilo i biće kakvi god bili naši izbori. Naša je porodica funkcionalna onoliko koliko u njoj ima ljubavi, razumevanja, saosećanja, podrške. Bilo nas dvoje ili desetoro.
