Peckaju me misli danima, a ja se pravim da nisu moje. Utapam poglede u očima prolaznika, zagrizem poneki osmeh i zatrpavam ih “sve je u redu” stvarima. A onda osvanu noći sa za jedno sećanje toplijim vazduhom, probude se oči kao u najsvetlija svitanja i daljina počne da grebe… Jako raširim kapke, posvađam trepavice da se samo drže sto dalje jedne od drugih, sve mislim: trepnem li, oči ću otvoriti na nekom drugom mestu. U toj tmini jasnije se vidi, zagrle se prošli i budući dani, sve doživljeno i neproživljeno. Zategnu se strune daleke muzike, čuju se topli i meki ženski ciganski glasovi, duša se u daire pretvori. Po tom ritmu bacaju se misli u sevdah, pa ih tako obamrle sakupljam, razvijam, ispravljam sve ono što se na njima pogužvalo dok sam ih pakovala brzo i naprasno među sećanjima, kao stvar koja se skriva od svih u trenutku dok nailaze. Ta pogužvanost me tera da se zavlačim u njihove bore, pa kad postanu toliko duboke da me ni samo osećanje sreće ne može ugrejati od njihovog mraka, pokrijem oci rukama, drhtim i žmurim, jako, na oba oka, što jače čekajuci da prođe. I prođe, nekada… Duže ili teže… I opet bude svetlo i toplo… Ali poznato. I realno. Tako realno da mogu da vidim gde počinje i završava se. I mislim: dobro je, svetlo je i toplo je… Sigurno je. I vidim put. I znam da je bolje da krenem po danu. Znam da treba ići dok je sve ispeglano i vidljivo. Sve znam, ali ne osećam.
Po danu vidim i čujem, delam, mislim i osećam, ali tek onako “na zalogaj”, dovoljno. A dovoljno je uvek malo. Dovoljno je ništa. Dovoljno mi stavlja bosa stopala na travu, šapuće da zovu planine, da smem da zagrlim mrak čvrsto kao prijatelja koji mi uvek nacrta osmeh, ali susret oboji u tihu jezu što podseća na slast dok se smejemo ljudskim gresima. U isto vreme, čini se da bas za mene isijavaju prozori onog tamo grada. Hoću li stati na hladni kamen nadajući se da će me grejati sreća i hraniti volja ili će se moje sunce sakriti iza jednog od tih svetlucavih prozora, postati dnevna priča koju ce pričati karirano ćebe i topla šolja čaja? Ali šta onda kada se šolja ohladi i ćebe otanji?
Opet će se noći razlivati u plimi i oseki misli, opet će se čuti daleke plehane trube, pored mene će stajati zaspali ljudi, a tamo negde čekati budan život. Opet će mi goli kameni vrhovi biti udobniji od mekanih sofa.
Dani postaju topliji za jedno sećanje. Noći bogatije za nezadrž.
