Oduvek sam volela etimologiju, nauku koja nas od dana današnjeg samo kroz jednu reč može vratiti našim korenima. Nasuprot tome stajala je nauka o savremenom jeziku, koji će, koliko god se trudio da prati korak ovog vremena, zauvek biti bar za petu iza. A što bismo se saplitali o tu petu koja danas, često, nosi samo površinu reči, ako možemo zaroniti u njihovu dubinu, osetiti grubost ili mekotu izrečenog, boju, oblik, izvrnuti reč naopačke kao čarapu i doznati odakle je došla?
Sećam se dana kada je moja kuma izučavala sanskrit, pa mi otkrila ne tako pohvalnu misao za ovo današnje doba – sve gledamo spolja. Kada nekome kažemo da ga volimo – danas to izričemo voleći ga kao objekat, ili nam bar rečenična konstrukcija tako poručuje. Sa druge strane, taj koren, isprepletan između većine jezika Azije i Evrope, nekada je ljubav izražavao vezujući suštinu za sebe i govoreći “volim U tebi”. Dakle, volim ono što ti suštinski jesi. Ono iznutra. Kao kao okrenemo čarapu, pa vidimo sve one končiće, čvoriće, zapete i petlje koje su doprinele da čarapa spolja bude tako lepa. “Volim U tebi” sve što jesi, što je skriveno, što je mračno, zapreteno, začvoreno, ali i one blistave luče u tom mraku. Ako te zaista volim.
A kakve veze izvrnuta čarapa ima sa nama? Izvrnemo li se pred drugima često ili se stidimo svojih čvorića i prikazujemo samo uglačano spoljašnje tkanje?
Čini se da zatrpani očekivanjima, prikazima, ni sami ne uspevamo da prihvatimo sve ono što se unutar nas nalazi. Lakše je zatrpati ih planovima, dešavanjima, dnevnim bitisanjem u točku hrčka. I što ih više zanemarujemo, više će žuljati. Probamo li na silu da ih ispeglamo susretima, gužvom, ljudima, samo će se urezati u nas na način koji bi nas mogao boleti.
