…Su iščekivanja. Punija i okruglija nego komadi vremena u kojima to iščekivanje već postaje dogadjaj, pa od svega zamišljenog ostaje onaj osećaj da se to možda nekom drugom dešava.Stanice govore, sapuću i viču o promenama. Mesta, osoba, osećanja, početaka i krajeva. O trampi zagrljaja za suze. Svega za nadu i ničega za volju.
Kad mi se trepavice umore od klaparanja nad ovim sad i ovim ovde, odem na stanicu. Čak i kada nema izgleda da cu otklopiti oči nad nečim novim. Odem da pipnem to iščekivanje u vazduhu. Da osetim kako bocka po jagodicama prstiju koje najpre utrnu od teških torbi, pa onda po stomaku i mislima koje već trče nepoznatim ulicama ka poznatom zagrljaju. Onakvom zagrljaju kakav se stvarno neće desiti.
Stanice se, ipak, ne mogu voleti. Ne može se voleti nesto sto je svačije, gde niko nema ni komad sebe, a na sve strane vidi obeležja drugih. Ali se moze voleti osećaj dolaska na takvo mesto. Jer to mesto obećava mnogo toga, mnogo svega, sve ono što kraj puta neće umeti da ostvari… Obećava nove ulice i mesta, očekivanja da ćes se konačno naći izgubljen u novom, da će te grad pojesti kroz sva njegova lica, da ćes ih osetiti iznutra i proziveti tuđ san trčeći kroz sopstveno nepostojanje u masi sve do slobode. Da, “metropole su nekropole”, ali ta smrt u njima oslobađajuća je.
Kada dođu dani da vučem zelju za promenom kao pohabani tepih na kome stojim pa ga je bez pada nemoguće pomeriti, opet odem na stanicu. I koliko god me bola bude koštao taj pad, odlucim da padnem u “nekropolu” samo zarad tih kapi slobode. Da se pravim da su mi poznate ulice nepoznate, da osetim gde krivuda ivica trotoara po kojoj sam oduvek najviše volela da hodam, da pipnem vrh onih dugackih iglica četinara kao po prvi put na mestu sa koga se trudim da se ne setim da smo baš tu iznad reke pevali po celu noć. A onda zamislim da sam neko od tih ljudi koji dolaze. Gledam ih kako mašu jos izdaleka i smeju se, pitam se ko je srećniji, a ko izgleda srećnije. Pitam se kuda će ih vući njihovi koferi i ima li onih koji ih do zadnje tačkice sebe jedva cekaju.
Ima i lepih, ružnih, nosatih, okatih, širokorukih, dugonogih, u boji, bezbojnih, ima pospanih, malih i ogromnih, ima glasnih i uplašenih koji pogledom traze one za koje veruju da ih čekaju. Ima izbora. I onda biram. Sa užitkom. Pred mene su poređani njihovi životi, pa mogu izabrati par komada za sebe. Nekada biram pažljivo, sa ciljem, i onda kad krećući misle da su sa stvarima pokupili sve sa stanice, ja ostanem tu gledajući ih kako odlaze i držeći u džepu svojih misli jedan komad njihovog života. Umem ga umesiti tako da moj kolač njihovog puta bude jači, tvrđi, mirisan kao tek izvađen iz rerne.
Nekad samo zavučem ruku nasumice među njihove živote i šibicarski vadim sitne ili značajne ispod kutija. A onda puštam misli da se odvezu na točkovima kofera koji vuku te živote. I putujem…
